Davno sam se prestala obazirati na postulate poput “sad ćeš se počet s tim bavit?” ili “što si naučila, naučila si, sad brusi to znanje i ne nameći si novog posla”. Od kad sam bila klinka moji su vidici bili otvoreni, možda ponekad i previše, pa bih ja dolazila kući s prijedlozima svojih novih hobija:
Ja: Upoznala sam na bazenu curu koja trenira sinkronizirano plivanje tu u Domu sportova i dogovorila se da ću doći na trening u ponedjeljak
Oni: Pa kad je trening? Imaš školu
Ja: od šest do sedam, taman se otuširam osušim kosu i do osam sam u školi
Oni: o bože, ok (uz smijeh)
Ja idućih par godina redovito smrdim po kloru, završavam osnovnu školu, planiram srednju i nove pustolovine. Mogla bi tako kroz svaki segment, ali samo ću stisnut fast forward na najaktualniji.
ROLŠUHE.
Da, one prave disko rolšuhe.
K’o klinci smo skakali i boravili u parkiću u centru kvarta pored kojeg je susjed u dvorištu držao prave pravcate rolšuhe, one old school u koje je stavio tenisice i šibao po zagrebačkom asfaltu kasnih sedamdesetih. Broj 46 – škicali smo k’o klinci. Naravno da mi je od tada fiksacija bila na rolama, koje sam i dobila, za prvu pričest ako se ne varam. No nisu to bile kul, vesele i disko rolšuhe, već ove moderne role, za “kul” rolanje. Nikad pretjerano izbirljiva pa ni tad, prigrlila ih i pratile su me do dok se plastični kotači nisu iscufali, pa se prešlo na gumene. Role su krive za ožiljke po koljenima, prve muskulfibere i stjecanje ravnoteže koja mi danas dosta dobro ide (u globalu). I onda je nekako stalo, srednja škola je praktičnija za bicikl, kasnije i faks, posao, život la la..bicikl, hodanje, auto u pokušaju. No zadnjih nekoliko mjeseci opet mene nešto svrbi oko tih rolšuha. Long story short, u par kratkih poteza role su naručene. I ne samo da su naručene, sutra stižu, kaže Marija, moja sudružnica u vodenjaštvu.
Sutra stižu rolšuhe, hoćemo na Mimaru?
Sutra stižu rolšuhe, al kud baš odma na Mimaru…
Ha gle, sutra stižu rolšuhe, idemo di treba, po nove ožiljke.