A: Kaj je bilo?
Scimala me i počela mi čistiti dlake s košulje koja je do prije nekoliko sati izgledala kao nova, a sada bi već mogla pod ruku s “onima za po doma”.
B: Ma joj, imam tu nevjerojatnu moć da sve stvari kod mene u kratkom roku izgledaju ko da su se već pošteno nagledale života, odgovorim gledajući u istu točku, ali rukom pomažem u skidanju dlaka i mucica.
A: Pitala sam te kaj je bilo, bacila si pogled ful daleko i taj zabrinuti izraz lica…
B: Daaaj, prekidam ju, pa znaš da imam taj izraz lica, nije to mrštenje, samo tako, ne znam, tako mi stoji lice…dok se zagledaš, znaš ono, ona ugoda kad se zagledaš u daljinu i ne možeš skinuti pogled dok ti oko ne osjeti da se namirilo ugodom. Znaš o čem pričam? Imaš i ti to?
A: Pa i ne baš, a i sumnjam da svi kad zamišljeno gledaju u daljinu imaju facu kao da računaju najteži metafizički zadatak za opstanak čovječanstva i nejde im…
B: A jesi ga sad….
A: Znaš kaj ufotkat ću te jednom sigurno, pa ćeš vidjet…
B: Sretno.