Ovo je Mario, Rom iz Cvjetnog naselja.
Na vrućini praznog gradskog asfalta, koja se danas popela do gotovo 40, ukazala se životna lekcija pristojnog mladića. Otišla mu je žena kaže, mobitel se zablokirao a ni bazen nije pomogao da se ohladi po ovoj žegi.
“Kad ti krene dan s baksuzom, onda se nastavlja sve jedno na drugo” požali se.
“Ah tak ti je to, zareda se, pa se onda opet zareda dobro, i eto ti, život valjda” odvratim ja gerijatrijski.
Lijepe su mu moje tetovaže, kaže to iskreno, naivno. Mlad je rekla bih.
On ima jednu. Pokazuje ju.
“Točkica u sredini znači – Ne drukaj! Ove 4 okolo mogu biti bilo što, pa i 4 zida tamnice.”
Napravit će na jesen još dvije: ružu s kompasom i ime majke.
“Mora mu imati značenje”, sramežljivo aludira na moje šare po koži.
Dolazi 17 Borongaj!
Pruža mi ruku i pristojno pozdravlja iako ulazimo u isti vruć i prazan tramvaj. Pristojno je da si ne smetamo.
“Malo je ljudi ostalo u gradu”, dobaci on s kraja tramvaja.
“Malo je ljudi ostalo”, viknem ja s početka.